ŠTA JE POREMEĆAJ PAŽNJE I KAKO DA GA PREPOZNATE: Veliki izazov koji može da se leči, a evo kako utiče na ljubavne veze

Poremećaj deficita pažnje/hiperaktivnosti je neurobihevioralni poremećaj koji karakterišu osnovni simptomi nepažnje, rasejanosti, hiperaktivnosti i impulsivnosti. Smatra se da je ADHD najčešći poremećaj mentalnog zdravlja u detinjstvu, a procene njegove pojave kod dece kreću se od 5 do 11 odsto. Smatra se da je ADHD u odrasloj dobi ređi, sa otprilike 2 do 5 odsto odraslih dijagnostikovanih.

S druge strane, odrasle osobe će verovatno brzo prepoznati osećaj nemira ili vrtoglavice; ako se bore sa impulsivnošću, mogu doneti ishitrene odluke koje negativno utiču na njihov život. I kod dece i kod odraslih, često je pogođeno i izvršno funkcionisanje (planiranje, emocionalna regulacija i donošenje odluka). Mnoga deca i odrasli pokazuju ili hiperaktivne ili simptome nepažnje karakteristične za ADHD, ali je takođe moguće da oba skupa simptoma postoje zajedno, u onome što se obično naziva kombinovani tip ADHD-a. Ovaj poremećaj može se pojavljivati u porodicama, a neurološki dokazi su otkrili da je povezan sa promenama u razvoju i rastu mozga. Ovaj poremećaj je takođe povezan sa akademskim i radnim problemima, kao i sa problemima u vezama. Dobra vest je da ljudi sa ovim poremećajem reaguju dobro na lečenje.

Kao i mnogi drugi poremećaji mentalnog zdravlja, uzroci ADHD-a i dalje se istražuju. Teoretski, geni igraju ključnu ulogu, kao i uticaji okoline, poput izloženosti toksinima u materici i usled ranih traumatskih iskustava. Stručnjaci su raspravljali o tome da li bi lečenje ADHD-a trebalo da bude prvenstveno bihevioralno (terapija, trening pažnje, povećana igra, veća struktura) ili farmakološko. Nekoliko velikih studija zaključilo je da kombinacija oba može biti najefikasnija.

Brojni dokazi ukazuju na to da ADHD ima genetsku i ekološku osnovu. Studije o blizancima su, na primer, otkrile da su jednojajčani blizanci u većoj opasnosti da oboje dobiju dijagnozu ADHD-a u odnosu na dvojajčane blizance ili pokažu ponašanje slično ADHD-u. Ne postoji nijedan gen koji se smatra "odgovornim" za ADHD, nego se, kao i mnoga psihijatrijska stanja, smatra da je povezan sa mnogim genetskim varijantama, od kojih su samo neke otkrivene.

Iako ADHD može i često izaziva akademske poteškoće, ne smatra se posebnom poteškoćom u učenju (poput disleksije ili disgrafije). Međutim, mnoga deca sa ADHD-om prema nekim procenama imaju komorbiditet u učenju. Ovo stanje ima slične spoljne simptome, posebno kod dece.

Ne postoji jedinstveni način na koji ADHD utiče na romantične veze, a stanje često dolazi i sa pozitivnim i sa negativnim aspektima. Mnogi parovi, na primer, smatraju da ADHD jednog partnera (ili oba u nekim slučajevima) poboljšava odnos čineći ga spontanijim ili seksualno ispunjenim. Drugi, međutim, smatraju da simptomi poremećaja pažnje, neorganizovanosti ili impulsivnosti mogu dovesti do frustrirajuće i pogrešne komunikacije između partnera ili izazvati rasprave.

Oba partnera - bez obzira na sopstveni status ADHD - treba da budu iskreni u vezi sa svim izazovima koje ADHD donosi u odnos, a takođe treba da se trude da cene njegove prednosti, kada god je to moguće. Saosećanje prema partneru je ključno za uspešno funkcionisanje bilo veze u kojoj partner ima ADHD.

Izvor: Sensa