Izvan zone komfora nema garancija; tamo obitavaju radost i stres, uspeh i neuspeh. Ko je zadovoljan malim, verovatno neće napuštati sigurnost zidina koje je podigao. Ko želi više, ili ga na to tera nužda, spustiće most preko rova i zakoračiti u spoljašnji svet. Ako ste se dugo krili u poznatom okruženju, moguće je da će vas strah gurati nazad u tvrđavu svaki put kad izvirite iz nje. Težite li za potencijalnim nagradama sa druge strane zavese straha, poželećete da naučite veštinu izlaska iz zone udobnosti. Tipičnom ziherašu najbolje će odgovarati tehnika malih koraka. Umesto strmoglavog skoka u nepoznate vode, možete početi „umakanjem prstiju” i drugim laganim potezima koji će vam olakšati napuštanje područja u kome ste se lepo odomaćili. Ako napravite prvi odvažan korak, verovatno ćete i drugi. Svako napuštanje zone udobnosti povećava izglede za sledeći izlazak, jer strah opada, a užitak istraživanja nepoznatog raste. Ova pojava je slična onoj koju doživljavaju vežbači nakon što savladaju početni manjak motivacije. Svaki odrađeni trening uvećava želju za novim treningom, pa vežbač vremenom postaje zavisan od sportskih terena i fizičkih napora.

Precizno doziranje stresa

Prihvatanje novih izazova može pomoći u sprečavanju mentalnog propadanja. Istraživanje objavljeno 2013. godine pokazalo je da učenje novih i zahtevnih životnih veština, kao i održavanje čvrstih društvenih veza, pomažu očuvanju umne oštrine u starosti. „Za to nisu dovoljni bilo kakvi napori”, napomenula je autorka istraživanja Denis Park (Denise Park), psihološkinja sa Univerziteta u Teksasu, te objavila da su samo ispitanici podvrgnuti kontinuiranim i dugotrajnim umnim naporima ostvarili napredak. Psiholozi su takođe otkrili da nam doza straha i anksioznosti može pomoći u postizanju vrhunskih rezultata, ali ta doza mora biti precizno određena. Istraživanje koje su Robert Jerks i Džon Dodson (Robert M. Yerkes, John D. Dodson) 1908. godine sproveli na miševima pokazalo je da samo umereno jaka stimulacija doprinosi poboljšanju rezultata. Kako bi stimulacija bila delotvorna, potrebno je da dovede do „optimalne teskobe”, kako su autori nazvali psihofizičko stanje koje pogoduje uspehu. Tandem istraživača zaključio je da prejaka stimulacija uzrokuje prevelik, a preslaba nedovoljan stres i anksioznost. U oba slučaja će rezultati biti lošiji.

Sigurna luka za povratak

„Ako je situacija prezahtevna, kada je pritisak prejak, obim posla prevelik, a vremena i pomoći premalo, upadamo u zonu negativnog stresa”, primetio je Danijel Goleman (Daniel Goleman), autor Emocionalne inteligencije, u časopisu Psychology Today. „Tik iznad optimalnog stanja, koje se podudara sa vrhom krivulje rezultata, nalazi se kritična tačka, kada mozak luči previše stresnih hormona. Oni ometaju sposobnost rada, učenja, slušanja, pronalaženja rešenja i delotvornog planiranja.” Kao što trajno zatvaranje u sigurnu zonu gotovo garantuje stagnaciju i monotoniju, tako i neprekidno koketiranje sa neizvesnošću i opasnošću uzima danak zdravlju.
„Važno je zapamtiti da ne moramo stalno pred sebe postavljati izazove i biti produktivni”, upozorava Alina Tugend, motivaciona govornica i autorka. „Dobro je izaći iz zone udobnosti, ali je isto tako dobro biti u mogućnosti da se u nju vratimo.”
Ne treba da se bojimo promena, one su deo života, ali za njih se treba pripremati da bi tranzicija prošla što bezbolnije, poručuje Zoran Šimić, magistar psihologije, jer kako kaže, izlazak iz jedne zone udobnosti i uspešan prelazak u novu zonu udobnosti jača naše lične kapacitete. To doprinosi jačanju samopoštovanja i samopouzdanja i ohrabruje nas da s većom lakoćom u budućnosti donosimo odluku o napuštanju zone udobnosti, znajući kako je to jedini mogući način zadovoljenja naših potreba.

Izvor: Sensa/Sensa.hr/Ozren Podnar