"Celog života su mi govorili da sam pametna, ali lenja. U školi sam uvek imala problem da završim domaći na vreme, iako sam gradivo razumela odmah. Kasnije na poslu, ista priča. Počnem nešto sa ogromnim entuzijazmom, a onda se izgubim u detaljima ili jednostavno ne mogu da završim." - započela je svoju ispovest na mrežama žena koja je u 43. godini saznala da ima ADHD, odnosno poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću.
"Imala sam 43 godine kada sam prvi put čula da ADHD postoji i kod odraslih žena. To je bio trenutak koji mi je bukvalno promenio život. Gledala sam jedan video na internetu i počela da plačem. Svaka rečenica je bila kao da neko opisuje mene: stalno odlaganje obaveza, osećaj krivice, mentalni haos, problemi sa fokusom, ali i hiperfokus kada me nešto zanima.
Počela sam da kopam dalje. Kada sam otišla kod psihijatra i izgovorila: "Mislim da imam ADHD", prvi put u životu nisam dobila osuđivanje. Umesto toga, dobila sam objašnjenje. Najveći šok nije bio sama dijagnoza, nego činjenica da sam 40 godina mislila da sam neorganizovana, lenja i „neodgovorna“, a zapravo sam ceo život pokušavala da funkcionišem bez uputstva za sopstveni mozak.
Posle dijagnoze ništa nije magično nestalo, ali je postalo lakše. Prestala sam da se mrzim zbog stvari koje ne mogu da kontrolišem. Počela sam da koristim alate, podsetnike, strukturu, manje multitaskinga. Više ne verujem da sam pokvarena. Samo sam drugačije "podešena"." - završila je ispovest ovim rečima.
Zašto se ADHD kod žena kasno otkriva?
Dugo se ADHD smatrao poremećajem koji pogađa uglavnom dečake. Kod devojčica su simptomi često bili manje uočljivi ili su se pripisivali karakteru i „lošem ponašanju“. Mnoge žene tokom života razviju strategije prikrivanja simptoma (tzv. maskiranje), što dodatno otežava prepoznavanje problema.
U galeriji ispod pročitajte važne citate Sigmunda Frojda!
Tek u odraslom dobu, kada se obaveze nagomilaju, posao, porodica, briga o drugima, i kada energija za „maskiranje“ oslabi, simptomi postaju izraženiji. Kod mnogih žena to se posebno primećuje u četrdesetim godinama, često uz hormonske promene u perimenopauzi.
Kako hormoni utiču na simptome
ADHD nije lenjost, već poremećaj izvršnih funkcija u mozgu. Za fokus i organizaciju važni su dopamin i norepinefrin, a njihova regulacija je delimično povezana sa estrogenom.
Kada su nivoi estrogena viši, simptomi ADHD-a mogu biti blaži. Tokom ciklusa ili perimenopauze, kada hormoni variraju ili opadaju, mnoge žene primećuju pogoršanje koncentracije, emocionalne stabilnosti i organizacije.
Kako izgleda život pre dijagnoze
Mnoge žene godinama veruju da su "nesposobne“, iako zapravo žive sa nelečenim ADHD-om. Česte su epizode depresije, iscrpljenosti i stalni osećaj da „ne mogu da sustignu život", uprkos velikom trudu.
Dijagnoza često dolazi slučajno, kroz informativni sadržaj ili razgovor sa stručnjakom — i predstavlja prekretnicu u razumevanju sopstvenog života.
Šta se menja posle dijagnoze
Najvažniji korak je prihvatanje i prestanak samookrivljavanja. ADHD nije pitanje volje ili discipline, već načina na koji mozak funkcioniše. POsle dijagnoze pomaže spoljašnja podrška,
delegiranje i automatizacija obaveza, rad u skladu sa interesovanjem, ne samo disciplinom, smanjenje senzornog opterećenja (buka, haos, previše stimulusa).
BONUS VIDEO:
