Kult ispijanja čaja datira od davnina i vezan je za stare istočne civilizacije, pre svega Kinu, u kojoj postoji legenda o caru Šenongu iz 2737. p.n.e. Čaj se spominje i u 10. veku pre nove ere, a i u trećem veku u tekstu autora Hua Tua o lečenju čajem. Lekovita svojstva su od davnina poznata i biljke su bile jedino sredstva za viševekovno isceljivanje mnogih bolesti.

Čajevi nastali od biljke Camellia sinesis odnose se na prostore kineske pokrajine Junan i provincije Sičuan, ali i na severni deo Burme, Bliski istok, Indiju i Tursku. U Evropu ga prenose u 16. veku portugalski monasi i trgovci. Takođe su ga budistički monasi pronosili po okolnim zemljama. Dobro se zna da je u Engleskoj upotreba čaja deo tradcije i rituala, a poznato je i da su se stanovnici Bostona 1773. pobunili protiv kolonijalne vladavine Britanske imperije. Desila se čuvena "Bostonska čajanka", jer su pobunjenici bacili 342 kontejnera sa čajem u more.

Kako su se lečili severnoamerički Indijanci: 30 prirodnih lekova za razna oboljenja

U zavisnosti kako se tretiraju listovi biljke čajevac (Camellia sinesis), čajevi se dele i na crni, zeleni, beli, žuti i pu-erh čaj. Ovi čajevi se koriste za opuštanje i umirenje organizma, ali kao zamena za kafu zbog toga što sadrže kofein. U odnosu na to kako se listovi suše nakon branja, čajevi imaju različite nazive i specifičnosti. Tako je na primer Erl Gray crni kineski čaj kome se dodaje ulje bergamota. Lap Sang je crni čaj čiji se listovi suše na zapaljenim borovim iglicama. Gunpowder čaj dobija se od uvijenih listova Kineskog čaja. Takođe, ponekad se cvetovi se mešaju sa zelenim čajem, te zeleni čaj upija miris jasmina. Ulong (oolong), nastaje tako što listovi kineskog čaja prolaze delimični proces vrenja i potom im se dodaje zeleni cejlonski čaj. Svakako, u zavisnosti od pripreme postoje još mnogo vrsta čajeva, kao što su crni indijski čaj, crni i zeleni gruzijski, ruski, cejlonski, japanski, kineski, afrički itd.

Biljni čajevi su pak poznati u tradicionalnom narodnom lečenju i najčešće se koristi cvet biljke i list, a ređe i koren. Kod biljnih čajeva su naglašena izuzetna lekovita svojstva, te se mnogi od njih preporučuju za određene bolesti.

LEKOVITI ČAJ OD NEVENA
Neven je izuzetno lekovita biljka, bere se četiri puta godišnje i koristi se cvet. Bogat je vitaminom A, blagotvorno utiče na organizam:
-snižava holesterol
-ublažava tegobe želudca i creva
-čisti krvne sudove
-pomaže kod ešerihije i psorijaze.

LEKOVITI ČAJ OD HIBISKUSA
Hibiskus se koristi odavnina. Zovu ga kineski slez ili japanska ruža i ima jedan od najlepših cvetova. Sadrži vitamin C i deluje na:
-snižavanje holesterola
-reguliše šećer u krvi
-štiti jetru
-povećava imunitet
-Ublažava menstrualne tegobe
-poboljšava probavu
-snižava krvni pritisak
-smanjuje telesnu težinu.

Ova divlja biljka raste u mnogim dvorištima, a u Egiptu su je koristili kao moćan lek: smanjuje rizik od karcinoma, puna je vitamina i čuva zdravlje mozga i srca

LEKOVITI ČAJ OD LAVANDE
I ova biljka ima dugu istoriju. Rimljani su je koristili za kupke, Grci u medicini, a Kleopatra za ulepšavanje.
Pomaže kod:
-depresije
-leči nesanicu
-pojačava iskašljavanje
-umiruje želudac.
Ne preporučuje se trudnicama, mlađim muškarcima i osobama sa terapijom za nervni sistem.

LEKOVITI ČAJ OD MATIČNJAKA
Ovaj eliksir života zastupljen je u narodnoj medicini, deluje protivupalno, antiseptično, i anestetično.
Koristi se za:
-nervozu
-depresiju
-nesanicu
-varenje
-protiv stresa
-menstrualnih tegoba
-migrene
-zubobolje.
Deca mlađa od dvanaest godina i trudnice ne bi smeli da koriste ovaj čaj.

ČAJ KAO UMETNOST

Kultura čaja ima izuzetno duhovno, umetničko i ceremonijalno značenje na istoku. Tradicija pripreme i korišćenje čaja sa velikom pažnjom i značajem je obeležje starijih vremena Istoka, a i danas ima nepromenjenu ulogu. U slikarstvu je korišćen u predstavama pejzaža, jer je u Istočnoj tradiciji priroda tesno povezana sa čovekom. To potvrđuju i filozofska učenja Taoizma I Konfučijevog učenja, ali i Šantoizma. Japanska umetnost čajne ceremonije naziva se "ćado''. (sado) ili put čaja. To je religiozno-estetski stav filozofije istočnih naroda. To je ritual koji povezuje prirodu, umetnost, ljudske vrline i sofisticirano ophođenje u kojoj se čaj priprema i koristi u posebnim činijama i predmetima, gde gosti prolaze kroz obred duhovne pripreme. To se svakako oslanja na Zen učenje. Tako čaj postaje emanacija duhovnog. U modernom slikarstvu čaj i biljke nalaze primenu i postaju sredstva likovnog izražavanja kao prisećanje na davno korišćenje prirode za umetnički doživljaj. Kultura ispijanja čaja nije previše zastupljena kod nas. Mi ga najčešće konzumiramo po potrebi i kod zdravstvenih tegoba. Na istoku ceremonija čaja predstavlja uvod u meditaciju, u Indiji se meša sa začinima, a u Turskoj čaj je popularniji od kafe. Duga tradicija, upotreba i za telo duh i dušu dovoljan je znak, bilo da su aromatična ili lekovita svojstva, da priroda daje raskošne darove, nama užurbanima, koji nekada zaboravimo da smo sa njom jedno.

"Čaj je religija umetnosti" - Okakura Kakuzo, veliki majstor japanske čajne ceremonije.

Izvor: Lovesensa