Ljudsko telo u svakom trenutku prenosi signale naše duše. Kako ih protumačiti?
Naši životi su priče. Ponekad, svoje priče ne prepoznajemo dok se odvijaju pred nama.
Premda katkad maglovito naslutimo da je naša priča jedinstvena, vredna razmišljanja. Možda bismo dobro postupili kada bismo meditirali o svom životnom putu i povremeno postavljali sebi pitanja kao što su: "Ko sam ja? Koja je moja svrha? Kakvim putem želi da ide moje srce?" i pažljivo oslušnuli ono što se iz tog spokoja i tišine s vremenom javi.
Takođe, nejasna slutnja naše priče omogućiće nam da više budemo stvaraoci, a manje žrtve sopstvenog života. (Jon Kabat-Zinn)
Pa i kada je reč o područjima života za koje mislimo da nisu pod našom kontrolom. Kao što su npr. razne manje i veće nezgode, nesreće i bolesti, čiju pojavu i uzroke gotovo po pravilu pripisujemo Višoj sili, uvereni da protiv toga ne možemo ništa. Ne razmišljajući da smo kao ljudska bića kompleksan spoj duha i materije i da istovremeno živimo na mnogo nivoa postojanja, odnosno: telesnoj, emocionalnoj, mentalnoj i duhovnoj, a ti se nivoi međusobno dodiruju, prožimaju, podstiču i deluju jedna na drugu, ogledajući se i manifestujući se u onome što nazivamo svojom stvarnošću.
Ljudsko telo je vrlo osetljiv instrument, koji svakom svojom ćelijom prenosi poruke naše duše; simptomi, koji se na njemu pojavljuju, obično su odraz naše unutrašnje neravnoteže i nerazrešenih emotivnih i drugih konflikata, kojih često ni sami nismo svesni.
Tema o kojoj pišem mi je lično bila privlačna vrlo davno, pokušavajući da razumem šta se događa sa mnom i mojim telom, koje me od najranijih dana "obasipalo" brojnim dijagnozama i prognozama o tome koliko mi još života preostaje, a ta prognoza se u jednoj fazi kretala od dve godine do svega nekoliko sati. Kako mi u to vreme nije bila dostupna nikakva literatura na tu temu, prve nevešte korake pravila sam potpuno intuitivno, sledeći puki nagon za preživljavanjem i učeći iz pokušaja i pogrešaka.
Teoretsko znanje, obogaćeno i iskustvom u radu s drugim ljudima, došlo je kasnije, kad sam već odavno bila izvan tih prvih začaranih krugova. S vremenom sam naučila da verujem svom telu i više da slušam njegove signale, shvativši da ono nije samo zatvor u kojem je stešnjena moja duša, već čudesan hram, unutar kojega ona može da raste i razvija se. A zajedno s njom i svet koji čini moju svakodnevicu. Tako je sa svakim od nas. Štaviše, tako je i sa svakim delićem postojanja, budući da je nevidljivim nitima sve međusobno povezano i utiče jedno na drugo.
Kako je sve to povezano?
