Savremeni cirkus: umetnost između igre i sna

Grupa kao oslonac

Pominjala si da imaš probleme sa astmom, ali te to ne sprečava da budeš profesionalac i da se predaješ do kraja. Kako izgleda psihološki proces prevazilaženja konkretnog fizičkog ograničenja u poslu koji zahteva izuzetnu psihofizičku spremnost?

Astma je neizlečiva bolest, međutim, nije stalno prisutna i javlja se kada je izazvana. U vreme kada sam ja odrastala, bilo je tabu tema reći bilo kom roditelju da mu dete boluje od astme, nego se ona najčešće predstavljala kao opstruktivni bronhitis jer se ljudi mnogo plaše neizlečivih bolesti, ne informišu se o njima i ne veruju u moć volje kada je u pitanju izlečenje. Moramo da brinemo o svom zdravlju i da mu se prilagodimo planirajući aktivnosti, ali lično sam se tek u kasnijim godinama informisala o tome da postoje profesionalni sportisti koji imaju astmu i profesionalnu karijeru.

Čitav život sam bila ubeđena da moram da se klonim trčanja, skakanja, umora, te je skoro svakodnevna intenzivna fizička aktivnost relativno od- nedavno deo mog života, reč je o protekle dve-tri godine. Poslednji napad astme sam imala pre tri godine i disciplina mi je pomogla u procesu prevazilaženjabolesti. U pitanju je bila jednostavna odluka da stavim na prvo mesto to što želim da radim. To mi postaje prioritet i tome sam sve podredila, pa i svoje zdravstveno stanje, koje se prilagodilo mojoj želji. Jednostavno je bila u pitanju odluka da se nešto radi, a ne da se čeka kada će bolest da se pojavi. Neki ljudi odluče da budu bolesni, lakše im je da budu bolesni, tako da to prevazilaženje bolesti umnogome zavisi od ličnog stava.

Reci mi kako tu svoju snagu koristiš za pripremu i fokusiranje na izvođenje? Imaš li trenutke potpunog prepuštanja dok nastupaš i treniraš i koliko ti pomaže/odmaže interakcija sa publikom?

Što se više izvodi pred publikom, to se smanjuje faktor treme. Što se mene tiče, u idealnim uslovima volim da pre nastupa imam vremena za istezanje, zagrevanje, šminkanje, kondicione vežbe i slično, bar pola sata pre izvođenja. Međutim, ponekad se dešava samo petominutna verzija svega toga. Lično, uvek volim da imam više vremena – taj udah i izdah pre nastupa. U toku samog nastupa već izvodim nešto u šta sam sigurna i što sam vežbala, nikada na nastupu ne isprobavam nove stvari, a interakcija sa publikom mi pomaže da se emotivno otvorim tome što sam uvežbala i da dobijem još nešto novo. Naročito interakcija sa decom koja su direktna i vole da kažu i lepo i ružno. Deca možda najbolje razumeju cirkus zato što imaju tu neku iskonsku mudrost koju mi odrasli gubimo – prvo je izgubimo pa posle učimo kako da je nađemo, a deca je imaju dok su deca. Oni su najbolja publika. Verovatno zato što je igra u osnovi cirkusa i deca to prepoznaju.

"Okidač" Slavice Dolašević - zov života i svojevrsno buđenje: podsećanje i opomena putem nesvesnog

Svet na dlanu

Tamara mi priča da cirkus daje još dublju, apstraktniju i bajkovitiju dimenziju njenom radu i životu. I u toj bajci pojavljuju se i dobre i loše stvari, kao i u svim bajkama. „Postoje i magične i užasne stvari i prepreke, i srećni završeci. Jednostavno, postoji ta neka magija koja je vezana baš specifično za cirkus, mešavina svih osećanja koja se pojavljuju, slobode i odgovornosti. Što više učimo, stvaramo više zanimljivijih slika i priča. Iza svega stoje ogroman rad, kao i razna tehnička znanja, te je dimenzija koju cirkus daje životu u tom smislu dublja. Odgovornost je velika jer postoji manji ili veći faktor rizika, ali uvek je maštovito. Svi ljudi koji se bave cirkusom su upućeni jedni na druge i imaju odnose slične porodičnim. To su velike porodice sa manjim porodicama unutar tih velikih. To je kao jedna velika porodica koja podrazumeva čitav svet, zbog te bliskosti i upućenosti jednih na druge.”

Na koji način se, zapravo, postaje cirkuski umetnik? Da li si o tome maštala kada si bila dete i koji dečji snovi su ti se ostvarili bavljenjem ovim spojem teatra, akrobatike i cirkusa?

Prvo, potrebno je da se čovek zaljubi u neku od tih cirkuskih veština i da se identifikuje sa njom, da poželi da bude na neki način deo toga. Zatim, mora da uči te tehnike, da uđe u proces učenja koji neprekidno traje. Dakle, ljubav, i odluka da se bude umetnik. To je beskompromisna posvećenost jer, kada čovek reši da bude crikuski umetnik, teško može da se vrati u tamo neki stari život. Postoji i splet okolnosti koji doprinosi svemu, naravno. Kao dete nisam konkretno maštala o cirkusu, već sam, kao i većina devojčica, maštala o tome da budem balerina. Valjevo, grad u kome sam se rodila i odrasla, i kome dugujem izvestan deo svoje ličnosti, nije mi omogućilo da učim balet od tog mladog doba. Ipak, dečja mašta prevazilazi ograničenja svake sredine jer je jako moćna, pa tako svako nađe neki svoj put.

Kao dete, jako sam želela da budem nevidljiva – to sam ostvarila, jer se jedan deo mog rada odnosi na crno (fluo) pozorište, gde kao izvođač mogu biti u potpunosti nevidljiva (u crnom kostimu, naspram crne pozadine), dok delovi kostima i rekvizita osetljivi na UV svetla, adekvatno osvetljeni, postaju izvor svetlosti i boja, zajedno stvarajući živopisne slike. Moja druga dečja fantazija – o promeni veličine – takođe se ostvarila kroz cirkus i na to su mi deca iz publike ukazala. Kada hodam na štulama postajem velika, kada siđem sa njih postajem mala. Definitivno, u svemu tome što radim ima ostvarenja dečjih snova. I, na kraju, na izvestan način sam postala i neka vrsta balerine, pošto ples na svili u nekim segmentima podseća na balet. Mnogi dečji snovi su mi se ostvarili, što nije često kod odraslih ljudi. U šali bih dodala, za sve je krivo odrastanje.

Izvor: Lovesensa