Nekada davno živela je jedna devojčica... Imala je velike snove o životu i maštala je da će da promeni svet. Oči su joj bile pune zvezda, imala je tajne moći i osmehom stvarala čaroliju. Plesala je kao vetar, pevala kao slavuj, kretala se kao gazela i širila sreću gde god da se pojavi. Želela je da promeni svet i da pored nje svi, baš svi ljudi budu srećni. Njeni snovi bili su veliki, ali ih se nije plašila, znala je da ih može ostvariti lako, u slobodi u kojoj je živela...

Kada smo bili mali, bili smo povezani sa svetom oko sebe prvenstveno preko svojih čula, piše Jelena Milanović, Coach energetske transformacije, Access bars & body process facilitator, Coach, NLP trener. Osećali smo. Posmatrali. Bivali. Osluškivali smo i postavljali mnogo, mnogo pitanja. Bili smo mali čarobnjaci u svetu odraslih, koji su nas gledali sa obožavanjem i simpatijom zbog naše čiste, prostodušne naivnosti.

Zbog naše otvorene radoznalosti. Zbog jednostavnosti našeg čistog malog bića ljudi su se u našem prisustvu osećali srećno i slobodno. Razvijali smo svoje talente i darove i radovali se svakom danu koji dolazi. U našem dečijem svetu nisu postojale blokade, stagnacija, strahovi... Imali smo snove, maštu i nevidljive prijatelje sa kojima smo komunicirali. Život je bio igra. Nije bilo kraja – ni noću ni danju, sve dok smo bili mali i slobodni.

Postepeno smo se zatvarali u svoje čaure i formirali mnogo slojeva oko sebe koji su nas karakterisali i po kojima smo stvarali svoje identitete za koje smo zaista verovali da su naši. Naučili smo da je slabost plakati i pokazati strah, naučili smo da su emocije rezervisane samo za slabiće ili za trenutke samoće, i da ih treba prikrivati. Iako nam je sve to možda u početku bilo strano, s vremenom smo se, po uzoru na okruženje, uklopili u ovu realnost. I polako smo uspavljivali svoje slobodno Biće, svoju autentičnu prirodu i svoje snove. Ne, nismo bili svesni toga. Nismo bili svesni da smo se otuđili od sebe, od svoje Duše koja se sakrila pod velom novih društveno prihvatljivih normi.

Nismo više znali ni ko smo zaista, ni zašto smo ovde, ni koja nam je svrha. Jednostavno smo se uklopili u ovu realnost, verujući da smo svi isti i da nas sve čeka isti, linearni životni tok. I prošle su godine... Toliko mnogo godina otuđenosti od sebe da smo mogli da napišemo priču – onu sa početka teksta.

Sećate li se te devojčice? Sećate li se sebe sa dve, tri ili četiri godine? Možete li ponovo da uđete u tu energiju lakoće jednog čistog, mudrog deteta, koje zna da je sve moguće? Možete li da se prisetite koji su bili vaši snovi? Radi koga/čega ste ih se odrekli? Koga ste stavili ispred sebe?

Razmislite o tome. Devedeset odsto klijentkinja sa kojima radim dolaze upravo da bi se setile o su. Da bi se probudile i oslobodile svojih lažnih identiteta i vratile sebi. I sve one znaju, iako im je u životu sve dobro, da je onaj delić koji nedostaje toliko snažan i prisutan u njima da se ne mogu opustiti, već ga moraju pronaći. Po cenu svega. Iz stomaka osećaju poziv da se vrate sebi i da otkriju taj delić koji nedostaje. I onda tu počinje buđenje. To je taj trenutak. Kada krenu ka sebi, unutra, da raskršće puta i dođu do sebe. Upotpunjene.

A znate, taj delić koji nedostaje se ne traži spolja, on je uvek u nama. Duboko sakriven ispod slojeva onoga ko smo danas. Sve skriveno blago se nalazi unutar nas, i kada ga ponovo otkrijemo, vratiće nam se ona devojčica sa početka priče.

Više informacija na www.jelenamilanovic.com.