Anksiozniporemećaji su najzastupljeniji problemi mentalnog zdravlja u opštoj populaciji. Mogu biti posledica kako genetskih predispozicija, teških životnih događaja, tako i svakodnevnog stresnog načina života koji u današnjici vodi značajan broj ljudi. Samo postojanje dijagnoze nekog od anksioznih poremećaja nam i ne govori puno, već se postavlja pitanje koliko je sama povišena anksioznost ometajuća za svakodnevno funkcionisanje osobe, šta sve za tu osobu na dnevnom nivou predstavlja izazov, koliko su sami simptomi izraženi i učestali, da li su za osobu blokirajući, i slično.
Veliki broj ljudi koji se susreće sa povišenom anksioznošću, odnosno nekim oblikom anksioznih poremećaja, zapravo, suočava se sa onim što nazivamo visoko funkcionalnom anksioznošću. U daljem tekstu pokušaćemo da objasnimo šta to znači.
Osoba za koju kažemo da se suočava sa visoko funkcionalnom anksioznošću u stanju je da ispunjava svoje dnevne obaveze vezane za školu, fakultet, karijeru, da dobro funkcioniše u međuljudskim odnosima – ima društveni život, neguje partnerski odnos, dobro funkcioniše u porodičnom okruženju. Napadi panike i/ili anksioznosti nisu intenzivni i parališući u tom stepenu da dovode do izostajanja sa posla, zapostavljanja obaveza, prijatelja, partnera, kao što je to često slučaj kod disfunkcionalneanksioznosti. To su, dakle, osobe koje ne pribegavaju izbegavanju situacija koje su potencijalni okidači za anksioznost, i njihova dnevna rutina je dobro struktuirana. Nije im potrebna hospitalizacija, sa problemom se uspešno nose i bez upotrebe medikamentozne terapije, ili je uzimaju samo povremeno, situaciono, ali će se uključivati u psihoterapijski proces ne bi li ovladali veštinama i tehnikama za upravljanje stresom i povremeno preplavljujućim nezdravim emocijama i i simptomima.
Ovo su, dakle, osobe koje svom okruženju deluju sasvim u redu, za koje okruženje nikada ne bi reklo da se suočavaju sa nekom vrstom mentalnih poremećaja. Međutim, prisutna je unutršnja napetost koja je često konstantna, praćena svim simpromima koje anksioznost sa sobom nosi, i koja se najčešće ogleda u tome da ove osobe sebi postavljaju visoke ciljeve, to jest da teže savršenstvu. Crta perfekcionizma je vrlo izražena u strukturi njihove ličnosti. To se ispoljava u različitim životnim segmentima: učenje, posao i karijera, socijalni život, partnerstvo.
Tako postavljenim ciljevima, koji često u sebi sadrže apsolutističke zahteve osoba sebi stvara stalni pritisak i stalno je „kao na iglama“ (,,Ja moram da imam visok prosek na fakultetu. Ako nije tako, ja sam promašaj’’, ,,Svi moraju da budu fer prema meni’’, ,,U roku od 3 meseca moram dobiti unapređenje. Ako se to ne desi, to će biti užasno, nepodnošljivo’’, ,,Moj partener mora da bude savršen’’) . Kada ostvari određeni cilj, fokusiraće se na neke druge neuspehe i greške – jer uglavnom ništa nije dovoljno dobro.
Ti apsolutistički zahtevi koji postoje u zacrtanim ciljevima i standardima su ono što osobu stalno drži u povišenoj anksioznosti. Stoga, ako se pronalazite u prethodno rečenom pokušajte da glagol „morati“ zamenite formulacijom „bilo bi dobro“ ili „voleo/-la bih“ :
„Bilo bi dobro kada bih dobijao/-la desetke i imao/-la visok prosek jer se baš trudim, ali u redu je ako dobijem i neku nižu ocenu. To nije dokaz da sam ja promašaj, ocena nije merilo moje ličnosti“.
„Voleo/-la bih da svi budu fer prema meni, ali svestan/-na sam da je to nemoguće. Ljudi su različiti i ako me neko ne poštuje to je u redu, ne mora da znači da je problem u meni“.
„Bilo bi dobro da moj partner ima što više kvaliteta, ali svi smo pogrešiva bića i sasvim je u redu i očekivano da ima određene mane.“
„Veleo/-la bih da dobijem unapređenje u skorije vreme i daću sve od sebe da se to desi, ali nije užasno i ako do toga ne dođe. Ja mogu to da podnesem“.
Ispratite kako se osećate kada svoje ciljeve postavite na ovaj način. Da li je nivo anksioznosti niži?
Iako visoko funkcionalnu anksioznost ne pronalazimo kao zvaničnu dijagnozu, bitno je znati da i visoko funkcionalna anksioznost, ukoliko ostane neprepoznata i/ili ukoliko se ne radi na usvajanju veština nošenja sa životnim stresom koji je neizbežan (a utiče na to da kvari sliku savršenstva) može se produbiti i dovesti osobu do sindroma izgranja, depresivnog stanja, stalnog osećanja bezrazložne krivice i drugih nezdravih, blokirajućih emocija. Rana intervencija je, stoga, jako značajna i daje dobre rezultate.
Izvor: Vaš psiholog
