KAKO DA RAZVIJETE ŠESTO ČULO: Dobijte krila za hodanje kroz život

 Morate li da pogledate u tu šolju kafe dok je odvajate od usta i spuštate na sto? Koliko brzo se snađete da u mračnoj prostoriji pronađete prekidač za svetlo a da ni jednom ne udarite u nameštaj? Ako mislite da možete još lakše da dišete, možete li još lakše da hodate? I za kraj ovog mini upitnika, šta ako taj laganiji hod utiče na laganiji dah i obrnuto?

3 NAČINA DA PROBUDITE ŠESTO ČULO: Kako da pojačate svoje prirodne ekstrasenzorne moći

Najviša istina šestog čula: zašto treba da dopustimo intuiciji da nas vodi kroz život

Ako primetite ove znakove, intuicija vas na nešto upozorava: evo kada treba da poslušate moćno šesto čulo

Propriocepcija ili, kako se često naziva, „šesto čulo” je naš senzorni sistem kojim osećamo položaj svog tela i pokreta u odnosu na prostor, ali i posebnog dela tela u odnosu na celinu. Za razliku od tradicionalnih čula, vida, sluha, dodira, mirisa, ukusa, proprioceptivne informacije najčešće doživljavamo na podsvesnom nivou i kao deo same naše ličnosti.

Ko je ikada vežbao pravilno držanje i graciozan hod sa knjigom na glavi zna koliko jednostavan zahtev gledaj ispred sebe dok hodaš može da bude izazovan. Probajte ako do sada niste, i bez knjige zna da bude teško. Ili još jednostavnije, ustanite i zauzmite stopalima paralelan stav u širini kukova, a da ne pogledate u pod. Ni jednom. Tek kada se smestite pogledajte u svoja stopala. Da li su zaista paralelna jedno drugom?

Doživljaj sopstvenog tela

Proprioceptivne informacije u svakom trenutku putuju od mišića, ligamenata i tetiva do mozga koji iznova dorađuje prikaz mape našeg tela. Pozicija, držanje, kretanje. Sve to mozak koristi da zapamti obrise tela i gde se ono nalazi u odnosu na prostor, kako bismo svaki sledeći put sa ponovljenim pokretom trošili sve manje energije. Ali ne kroz čulo vida ili dodira, već kroz naše superčulo doživljaja sopstvenog tela i prostora, propriocepcije.

Zaista ne želimo da svaki put moramo da razmišljamo o tome gde treba da nam bude jedno stopalo u odnosu na drugo da bismo hodali. Ili kako da ustanemo i ostanemo stabilni. Sve dok nas, najčešće, bol ili povreda ne dovedu u situaciju da uopšte otkrijemo, a onda i razvijamo, svoje čulo propriocepcije i bavimo se pokretom na ovaj način. Ali propriocepcija nije povezana samo sa hodanjem i stajanjem.

Nedovoljno razvijeno čulo propriocepcije dovodi se u vezu sa bolovima u donjim leđima i bolovima u telu uopšte, hiperaktivnošću i poremećajem pažnje, skoliozom, problemima vratnog dela kičme. Ramena povlačimo do ušiju usled stresa, međutim, hronično podignuta ramena do ušiju nosimo usled nedovoljno razvijenih senzornih sistema, čula na koja smo zaboravili.

PageBreak

Propriocepcija nam je nekada davno, u osvit čovečanstva, bila od vitalne važnosti da preživimo. Zahvaljujući njoj čovek je mogao da trči bos kroz šumu pogleda zakucanog na plen, ili možda još važnije, da izbegne da postane plen. Zamislite da smo morali da zagledamo i pogledom istražujemo koliko je siguran teren pre svakog koraka. Ne, priroda nam je dala superčulo kojim možemo da osetimo koliko je podloga sigurna, a telo stabilno. Samo spuštanje bosih stopala na travu, sitan ili krupan šljunak, stenu, vodu, zemlju, neočekivane i uvek nove terene, razvijalo je čulo propriocepcije u tolikoj meri da nam nisu trebale vežbe za graciozan hod i pravilno držanje tela. I ako se sada pitate kako to da se priča o propriocepciji opet vraća na hodanje, setite se da su vaša stopala vaša osnova koja utiče na čitavo telo, stoga nije slučajno da se najveća koncentracija proprioceptivnih neurona nalazi baš u predelu zglobova.

Dobro razvijenu propriocepciju osetićemo kao dobro snalaženje u prostoru, stabilnost i koordinaciju pokreta; kao signal da se ispravimo kada sedimo pognuti, oslonimo ravnomerno na oba stopala, umesto više na jedno, kada stojimo, kucamo po tastaturi prstima bez naprezanja mišića ramena, hodamo i gledamo ispred sebe u isto vreme bez padanja ili udaranja u druge ljude. Ali sa probuđenom propriocepcijom budi se još jedno čulo koje smo zaboravili, interocepcija, kojom očitavamo šta se dešava unutar tela. Jer, dok propriocepcija nosi svest o odnosu tela i prostora, interocepcija taj odnos boji emotivnom komponentom.

Jedna od joga praksi koja mi je najviše pomogla upravo je ona koja se odnosila na stopala i hod. Osim što odmah probude dobro raspoloženje i glasan smeh, ovo upoznavanje i učenje tako jednostavne, svakodnevne radnje donosi snažan doživljaj samopouzdanja i radosti. Nemoguće je hodati lagano i visoko podignute glave, a da sam taj čin ne izazove promenu u čitavom biću, od glave do pete.
Dovoljno je da upravljamo pažnjom i negujemo samorefleksiju prilikom kretanja kako bismo negovali i razvijali svoje čulo propriocepcije. Zašto biram da baš ovako uđem u položaj? Mogu li da zakoračim koristeći dah? Šta ako pokret ruku iniciram iz grudnog koša umesto iz lopatica? Šta sve mogu da opustim, a da zadržim položaj? Ovo su neka od pitanja za čijim odgovorima redovno tragamo u praksi joge i koja pomažu da aktiviramo svoja zaboravljena superčula.

Propriocepciju i interocepciju doživljavamo veoma lično, kao delove koji nas boje iznutra i spolja kao ličnost. Sa svakim novim otkrićem i spoznajom svog tela u prostoru, otvaramo prostor i za unutrašnje doživljaje. Laganiji hod uvek znači i laganiji dah, i obrnuto, kada utičemo na kvalitet disanja, uvek se desi da poboljšamo kretanje. Ovo naravno možemo da posmatramo čisto biomehanički, kroz međusobne odnose tkiva i kostiju u telu, jer sve je povezano, svi ti različiti sistemi u organizmu nastali su iz samo jedne jedine ćelije. Međutim, mnogo puta zaboravimo da su i naši doživljaji, misli, emocije, osećaji, čitav jedan unutrašnji sadržaj, takođe neodvojivi deo tog istog tela. I da sa svakim pokretom i novom spoznajom iscrtavamo novu mapu za čitavo naše biće.

Autorka teksta je Jelena Malenović, instruktor joge disanja, joge hormonalne ravnoteže i autor bloga spicesunshine.com

Izvor: Sensa