I najmanja upala danas se leči antibioticima. Toliko se primenjuju da su bakterije na njih postale otporne. Zato povećavamo doze, a s njima stižu i brojne nuspojave. Naime, antibiotici ne biraju, uništavaju sve bakterije koje na njih nisu otporne pa tako ubijaju i dobre mikroorganizme, na primer one odgovorne za ravnotežu u crevnoj i vaginalnojflori.
Pročitajte još:
Susrećući se s time, britanski lečnik John McKenna odlučio je da isproba prirodnualternativu. Vodeći se svetskim istraživanjima, u svojoj je praksi počeo da primenjuje prirodne supstance koje imaju jaka antibakterijska i antiseptička svojstva i dobio je iznenađujuće dobre rezultate. Shvatio je, naime, da bilje ne deluje samo putem svojih aktivnih supstanci na simptome već energetskimpotencijalom koji dobija od prirode i sunčeve svetlosti podstiče ceo organizam na postizanje ravnoteže. Svoja zapažanja izneo je u knjizi Prirodniantibiotici (Natural Alternatives to Antibiotics). Evo njegovih favorita.
Ehinacea
Ehinacea je poznata po sposobnosti suzbijanja upala i jačanja imuniteta. Jedna je od najčešće prepisivanih lekovitih biljaka u svetu, posebno u SAD-u i Nemačkoj. Potiče iz Severne Amerike gde su je Indijanci upotrebljavali za lečenje upala, površinskih rana i ujeda zmije. Ehinacea podstiče delovanje belih krvnih zrnaca koje pomažu u suzbijanju upala u telu. Novija istraživanja pokazuju da ta biljka jača delovanje određene vrste belih krvnih zrnaca, tzv. makrofaga. U decembru 1984. lekarski časopis "Infection and Imunity" objavio je da određeni sastojak ehinacee znatno pojačava uništavanje ćelija tumora zbog uticaja makrofaga. Pomaže kod svih upala bez obzira na to jesu li uzrokovane bakterijama, gljivicama ili virusima. Upotrebljava se za površinske rane, čak i za lečenje ekcema. Delotvorna je kod prehlada i gripa, sinusitisa, grlobolje, upale uva i mokraćnih puteva. Na koži pomaže kod uboda, čireva i opekotina.
Prema autoru knjige Prirodni antibotici Johnu McKenni, ehinaceeu je najbolje uzimati kao tečni ekstrakt ili tinkturu. U tečnom obliku se lakše upija u krvotok. McKenna je s lekom u takvom obliku imao mnogo bolje rezultate nego sa suvim, na primer u tabletama ili kapsulama. Najčešće se upotrebljava Echinacea purpurea, ali pokazalo se da dobro delovanje ima i Echinacea angustifolia pa ih je dobro kombinovati.
Med
Med je nektar biljaka u cvatu, uključujući i lekovito bilje poput ehinacee i maslačka. Dobro je poznato da med ima antimikrobna svojstva. Med manuka s Novog Zelanda vrsta je s najjačim protivupalnim delovanjem. Pokazao je iznenađujuće rezultate u kliničkim ispitivanjima, a upotrebljava se u lečenju kožnih čireva i opekotina trećeg stepena. Med je odličan za tretiranje upala disajnih puteva. Istraživanje izvedeno u Bugarskoj na više od 17.000 ljudi pokazalo je delotvornost meda u lečenju hroničnog bronhitisa, bronhijalne astme, rinitisa i sinusitisa. Ta cvetna dragocenost sadrži mnoge hemikalije, uključujući organske kiseline, minerale u tragovima, antimikrobna jedinjenja, vitamine C, A i beta-karoten, kao i sve minerale B-kompleksa. Sadrži i visoku koncentraciju hidrogen peroksida i mravlje kiseline koji imaju antibakterijska svojstva.
Kako zapravo med deluje? Kad se, na primer, stavi na ranu poput dekubitusa, upija vodu iz rane, suši je i sprečava upalu. Spomenuta antimikrobna jedinjenja uništavaju sve mikroorganizme koji bi mogli da kontaminiraju ranu. Dr. McKenna kaže da je to jedno od najefiksnijih sredstava za lečenje čireva nastalih od proširenih vena, dekubitusa i opekotina. Ako ga upotrebljavate spolja, potpuno njime prekrijte tretirano područje i zamotajte sterilnim zavojem pa zavoj menjajte svakog dana. Za oralnu uporabu uzmite kašiku meda triput na dan, a ako je upala akutna, možete uzimati po jednu kašiku svakog sata.
Beli luk
Beli luk je kao protuupalno sredstvo bio poznat još kod starih Grka, Rimljana i drevnih Egipćana. Upotrebljavali su ga za lečenje rana, umora, upala i tumora. U oba svetska rata beli luk je spasio hiljade života sprečivši infekcije rana. Zdrobljenog su ga stavljali na rane. Novija istraživanja pokazuju da sok belog luka može da uspori rast ili uništi više od 60 vrsta gljivica kao i više od 20 vrsta bakterija. Pokazao se odličnim i u smanjivanju holesterola u krvi te se proučavao zbog svojih antikancerogenih svojstava.
Ulje belog luka sadrži sumporno jedinjenje pod nazivom alicin koji mu daje antibiotska i antimikrobna svojstva. Kada ga konzumiramo, ulje ulazi u probavni sistem i upija se u krvotok. Izlučuje se putem pluća, odakle dolazi onaj jaki sumporni zadah. No upravo je zato beli luk dobar za upale probavnog sistema i disajnih puteva. Ulje je izvrsno za lečenje upala uva. Dr. McKenna ga već godinama primenjuje na deci koja imaju upalu srednjeg uva, i to tako da pomeša četiri kapi ulja belog luka (iz kapsule koja se može kupiti u apotekama) i četiri kapi maslinova ulja.
Ekstrakt semenki grejpa
Za ovaj ekstrakt McKenna tvrdi da je najjači raspoloživi prirodni antibiotik koji uništava širok spektar mikroba, uključujući viruse, bakterije, gljivice i kvasce. Dobra je supstanca i protiv parazita pa se preporučuje i onima s poremećenom crevnom florom. Njegova je upotreba zapravo počela u poljoprivrednoj industriji, i to za zaustavljanje širenja plesni na uskladištenim poljoprivrednim proizvodima. Zbog jakih antiseptičkih svojstava bio je i u upotrebi u bolnicama za čišćenje hirurške opreme, a u bazenima se upotrebljavao umesto klora. Ekstrakt nastaje mlevenjem semenki grejpa i dodavanjem alkohola. Drugog dana se toj mešavini dodaju glicerin i destilovana voda.
Ekstrakt je prilično gorak, što mnogima smeta, ali se može dodati u sok od pomorandže ili uzimati u obliku kapsula. McKena ga preporučuje za sve vrste upala, površinske rane i kožne čireve te za ispiranje kod vaginalnih upala, ali i kao sprej za nos kod upala gornjih disajnih puteva. Pomaže kod prehlada i gripa, crevnih infekcija i upala mokraćnih puteva. Uvek ga treba uzeti razređenog (u vodi ili soku) jer u suprotnom može da našteti sluznici probavnih organa i koži. Ako ga uzimate dugo, u ishranu treba uvrstiti probiotike kako bi nadomestili dobre bakterije u crevima koje će on takođe ukloniti.
Ulje čajevca
Antibakterijsko delovanje čajevca nadaleko je poznato, i to zahvaljujući aromaterapiji. Ova australijska biljka delotvorna je kod atletskog stopala, gljivične infekcije noktiju, herpesa, svih kožnih upala, uključujući akne, rane i opekotine, impetigo kao i u lečenju tvrdih i bolnih čireva. Pokazala se dobrom i u uklanjanju peruti. Za razliku od drugih prirodnih antibiotika, čajevac se nikada ne sme uzimati oralno jer može da uzrokuje ozbiljne nuspojave, a kod primene na koži treba ga razrediti jer može da izazove alergijsku reakciju – kontaktni dermatitis. Za gljivične upale upotrebljavajte 10-postotni rastvor barem mesec dana, za bakterijske upale 5-postotni do 10-postotni, a za lice 5- postotni rastvor. Nanosite ga samo na zahvaćeno mesto. Jedino se za nokte ulje čajevca može upotrebiti bez razređivanja. Budući da je reč o vrlo popularnom preparatu, pazite da ne kupite sintetičku, već prirodnu vrstu ulja. Čajevac je danas sastojak mnogih proizvoda, od sapuna i šampona do pasti za zube.
Žalfija i majčina dušica
Obe imaju jaka antiseptička svojstva i mogu se upotrebljavati za grgljanje kod grlobolja, uključujući i bakterijsku anginu. Oralno se mogu uzimati i za upale gornjih i donjih disaJnih puteva, a kod kožnih upala primenjuju se spolja. Žalfija se preporučuje kao tečnost za ispiranje upaljenih desni i upaljene sluznice usne šupljine, a pomaže i kod afti. Majčina dušica je izvanredan lek protiv kašlja. Kod produktivnog kašlja podstiče iskašljavanje, a suvi kašalj umiruje.
Izvor: Lovesensa
