Dok klasična medicina guši i suzbija simptome, nemački psihoterapeut RuedigerDahlke, autor knjiga "Bolest kao govor duše" i "Bolest kao put", nudi drukčiji pristup.
Po njegovu mišljenju, simptomi bolesti zapravo ukazuju na određene psihosomatske procese koje ne bismo smeli da zanemarujemo.
U tom smislu, bolest nam ukazuje na skrivene poruke naše duše koje bismo trebali „iščitati“.
Svaki simptom izraz je neke greške, kaže Dahlke, jer pokazuje nešto što nam nedostaje kako bismo bili celoviti.
Na primer, za osobu koja je prehlađena i začepljen joj je nos reći ćemo da joj je „pun nos svega“, što je doslovno tačno jer se ta osoba želi zatvoriti za kontakte sa spoljnim svetom.
Budući da se ona sama ne povlači iz te situacije, bolest to čini umesto nje.
Zbog prehlade, kijanja i šmrcanja sada se morate zatvoriti, odležati i potpuno distancirati od drugih.
Kad se bolest javi, više nema izvlačenja: hteli-ne hteli moramo se zaustaviti i punu pažnju posvetiti telesnim simptomima (koliko god nam to bilo teško).
„Bolest nas čini iskrenima“, kaže Dahlke. Ona je tu s jasnim zadatkom, a taj je da prihvatimo „senoviti“ deo nas koji često odbacujemo.
Cilj zato nije da se bolest prisilno ukloni i „uguši“ (jer ona je naš saveznik), nego da jednostavno uz pomoć nje bolje spoznamo svoje biće, naročito onaj deo sebe koji smo odbacili.
A onda, jednom kada ostvari svoju „misiju“ i svrhu, odnosno kada mi sami postanemo celoviti, bolest će se povući i nestati.
U lečenju teških oboljenja Dahlke veliku važnost pridaje i ishrani.
On je pobornik tzv. peaceful veganske i vegetarijanske ishrane, koja isključuje svaki oblik nasilja prema sebi i drugim živim bićima.
Ističe i važnost posta, odnosno povremenog suzdržavanja od hrane, koje je najbolje provoditi u proleće ili jesen.
U nastavku saznajte šta nam, prema Dahlkeu, poručuju bolesti i istražite pitanja koja su sa njima usko povezana:
1. Rak
Pitanja:
U kojem sam se aspektu života potpuno zatvorio/zatvorila? Živim li svoj život ili mi ga drugi spolja propisuju? Rizikujem li da bih proveo svoje zamisli ili samo pristajem na kompromise?
Karcinom i duboka blokada
Nijedna kultura na svetu nije pošteđena raka osim naroda Hunza (reč je o malom himalajskom narodu koji za rak nije ni znao sve dok tokom 20. veka nije stupio u kontakt sa zapadnjačkim načinom života).
Od svih bolesti upravo nam rak uliva najveći strah, ali isto tako on nam daje izvrsnu sliku o nama samima.
Način na koji funkcionišu ćelije raka uveliko nam ukazuju na našu egoističnost. Baš kao i mi, i ćelije raka usmerene su samo na sebe i vlastiti opstanak, pa se šire i oduzimaju „teritoriju“ drugim ćelijama.
Nastanak raka usko je povezan i s našim jako oslabljenim imunitetom, koji više ne može štititi naše ćelije.
„Da bi došlo do potpunog sloma imuniteta“, tvrdi Dahlke, „potrebna je vrlo duboka blokada i zatvorenost“.
Šta to znači? Ako osoba dobije tumor ili rak, znači da se u nekom aspektu života potpuno zatvorila.
Primer za to je depresivna osoba koja se nakon smrti jedine osobe s kojom je komunicirala potpuno zatvara u svoj svet. Na taj način onemogućuje svoju vitalnost, pa se kod nje javlja tumor.
Ili osoba koja je dobila otkaz, a kojoj je posao bio jedini smisao života, takođe postaje prijemčiva za bolest poput raka.
Rak je ekspanzija, on se širi i prodire u sve i kroza sve. Njegov ekspanzionistički karakter ukazuje nam na to da treba da širimo svoju svest i otkrivamo bezgraničnost i besmrtnost duše. Rak nas podstiče na samoostvarenje.
Dahlke takođe ukazuje na to da smo mi ljudi zbog svojih ekspanzionističkih težnji zapravo rak na planetu Zemlji.
Ako pogledate satelitske snimke višemilionskih gradova, primetićete da one uveliko podsećaju na sliku karcinoma. Ti gradovi „poput tumora urastaju u okolni pejzaž“.
Ali, baš kao i karcinom, i mi zaboravljamo na jedno: kada uništimo domaćina, odnosno planetu Zemlju, nestaće i nas.
2. Gluvoća i nagluhost
Pitanja:
Čujem li što mi govori moj unutrašnji glas? Koju ulogu u mom životu imaju intuicija i introspekcija?
Dok očima pridajemo veliku važnost, naše su uši kao organ potpuno pale u drugi plan.
„Neprestano se pouzdajemo u vid, dok se retko pretvaramo u uho i zaboravili smo slušati“, kaže Dahlke.
Ali, kada uzmemo u obzir da je svemir nastao iz zvuka, onda znamo da upravo sluhu treba da pridajemo veliku važnost.
Oči nam služe da gledamo površinu stvari, a slušajući i osluškujući možemo doći do srži problema, dakle idemo u dubinu života.
Zanimljiva je činjenica da ljudi teže podnose gluvoću nego slepoću, pa da gluvoća pre vodi u depresiju i potpuno osamljivanje jer se čovjek oseća potpuno izolovan od spoljnog sveta.
Gluvoća ili nagluvost ukazuje nam da bismo trebali prestati da slušamo spoljne zvukove i više se usredsredimo na onaj unutrašarnji glas, koji dolazi iz dubine bića.
Isceljenje unutrašnjeg deteta
Ali, čak i bez ušiju možemo čuti unutrašnji ili Božji glas, kaže Dahlke, što nam svojim primerima potvrđuju izvanredni gluvi muzičari poput Beethovena i Smetane, koji su i bez mogućnosti slušanja skladali fantastična muzička dela.
3. Alchajmerova bolest
Pitanja za one koji su na početku Alchajmerove bolesti:
U kakvom je stanju moje unutrašnje dete? Jesam li sa njim održao vezu i približavam li mu se svesno u starosti? Zašto odbijam prihvatiti odgovornost za vlastiti život?
Zanimljiva je činjenica da u današnje vreme, u kojem je razum izuzetno cenjen, toliki broj ljudi oboleva od bolesti koja čoveku oduzima upravo - razum.
Ova se bolest javlja u drugoj polovini života, kada se više okrećemo prema vlastitoj suštini i počinjemo slušati glas unutrašnjeg deteta. Ali umesto da se razvija, osoba koja boluje od Alchajmera doslovce postaje poput deteta, nemoćna i zavisna od tuđe pomoći.
Osoba koja boluje od ove bolesti vraća se u dečije doba, ali ne u smislu čiste radosti i čuđenja, nego samo ponašanja - tražeći neprestanu brigu i pažnju i želeći neprestano da bude uz svog staratelja.
„Ova slika bolesti treba da se protumači pre svega kao 'podetinjenje' potonulo u telo“, kaže Dahlke.
Osobe sa Alchajmerom gube kratkoročno pamćenje i doslovno odbacuju odgovornost za ono što se nalazi u njihovoj neposrednoj blizini.
Staratelji, koji nose veliki teret na svojim leđima, noću bi u sobi obolele osobe trebali upaliti malu svetiljku jer se često događa da se ta osoba u panici potpuno dezorijentisana probudi u mraku. Ona tada ne zna ni gde je, a često ni ko je. Svetlo će je barem malo umiriti.
Staratelji takođe treba da imaju na umu da osobama koje boluju od Alchajmerove bolesti ne trebaju protivrečiti, nego im popuštati u svemu kako bi izbegli njihove izlive besa.
Posledica velike kontrole
Tužna je činjenica da, za razliku od dece koja rastu i razvijaju se, ove starije osobe koje su „podetinjile“ sve više gube kontakt sa stvarnošću i polako tonu u mrak iz kojeg nema povratka.
4. Multipla skleroza
Pitanja:
Zašto sam tako strog prema sebi i tako strogo postupam sa drugima dok im istovremeno želim ugoditi? U kojem segmentu pokušavam kontrolisati okruženje i sebe, a da to nisam u stanju?
Bolest pod nazivom multipla skleroza, koja je u svetu sve učestalija, u prevodu s latinskog znači „mnogostruko otvrdnjavanje“.
Taj nam izraz daje jasnu sliku onoga što se događa u organizmu obolele osobe, a što je posledica njen strog i krut odnos prema sebi i drugima.
Osobe koje boluju od multiple uglavnom su perfekcionisti koji na sebe preuzimaju svu krivicu. Često osećaju bolove u stopalima, što ukazuje na to da im je jako bolno kretati se putem koji nije njihov.
Oboleli su često apatični te nemaju više snage da se bore ni za sebe ni za druge, a u njihovom se telu javlja i utrnulost, koja može biti i jedan od početnih simptoma multiple.
Ova bolest signalizuje nam da moramo odustati od borbe i potrebe za potpunom kontrolom vlastite okoline.
Potreba za spavanjem, smatra Dahlke, ukazuje nam da se trebamo više posvetiti svojoj ženskoj strani, koju smo zapostavili.
Citati su preuzeti iz knjige „Bolest kao govor duše“ Ruedigera Dahlkea
Prilogođeno sa: Alternativa za vas