Često smo svedoci priča mnogih porodilja da je porođaj bio težak, da su se osećale kao da su "na traci", da im nije bila posvećena dovoljna pažnja. Kod nas je još uvek nedovoljno poznato šta je to prirodni porođaj. Reklo bi se "Ima li čega prirodnijeg od porođaja?", i pitate se kako to za porođaj vezujemo termin "prirodan". U današnje vreme većina ne živi u skladu sa prirodom i prirodnim zakonima. Ne slušamo više svoje instinkte, povinujemo se kojekakvim nametnutim pravilima i propisima i slepo ih pratimo. I sve ovo se dešava već od samog rođenja.
Doktor Mišel Oden, ginekolog koji ima pola veka radnog iskustva, poznat je po humanizaciji porođaja, odnosno po tome što je u ginekološku praksu uveo prirodan porođaj. Tokom svoje bogate prakse on je utvrdio da je u porođaju najvažnije poštovati potrebe porodilje, a to su pre svega potrebe da ne bude posmatrana i da se oseća sigurno. On takođe smatra da je neophodno stvoriti određene uslove u kojima će žena biti potpuno opuštena i samim tim u mogućnosti da sluša svoje telo, da se oslobodi straha (koji je najveći "neprijatelj" u svim životnim situacijama pa i u porođaju) i da se tokom porođaja pre svega osloni sama na sebe, na svoj unutrašnji glas, svoje snage, svoje instinkte. Osim toga, doktor Oden je zaslužan za uvođenje porođaja u vodi, za uvođenje kućne atmosfere u porodilišta i podoja u prvom satu po rođenju.
Doktor Oden je u maloj bolnici u Pitivijeu, u Francuskoj, imao priliku da razvije nov pristup porođaju. On je kao hirurg bio nadležan za opštu hirurgiju u državnoj bolnici, a to je podrazumevalo i nadgledanje malog porodilišta u okviru bolnice. Pošto nije imao iskustva u akušerstvu, bio je otvoren da uči od drugih ginekologa i babica. Ono što ga je na samom početku iznenadilo bila je činjenica da su starija i mlađa babica, koje su se školovale u različitim periodima, imale sasvim različito znanje i tehnike koje su primenjivale u pomaganju porodiljama. Takođe, jednom prilikom je prisustvovao trenutku kada je na zaprepašćenje svih prisutnih novorođenče samo nekoliko trenutaka nakon rođenja našlo majčinu bradavicu i počelo da sisa. Ovo ga je podstaklo da bolje razmisli o tome koliko je ispravna praksa da se beba uzima od majke odmah nakon porođaja kako bi se izvagala, izmerila i pregledala. Bilo je toliko očigledno da su i majka i beba potpuno uživale u tom prvom zagrljaju, i samim tim se kao potpuno prirodno nametalo da bebu i majku ne treba odmah razdvajati.
Takođe, doktor Oden je primetio i mnoge druge nelogičnosti. Na primer, tokom porođaja u većini bolnica doktor je figura na koju se svi oslanjaju, porodilja je tu samo da sluša šta joj se kaže. S druge strane, rođenje deteta je za majke, ali i njihove muževe koji su prisustvovali porođaju, bilo intenzivno, intimno, sveobuhvatno iskustvo. Iskustvo u kom je medicinsko osoblje, prema mišljenju doktora Odena tu samo da pomogne, da im se nađe i koje ima zadatak da se što manje meša.
Godinama je doktor Oden radio na tome da sazna šta doprinosi tome da se žene što više opuste, da uživaju u svom porođaju i da ga pamte kao jedinstveno i neponovljivo iskustvo. Došao je do zaključka da je neophodno da okruženje u kom se žena porađa bude prijateljsko, da prostorija bude topla i zamračena, da žena tokom trudova može slobodno da se kreće, a što manje da leži, da se porađa u čučećem položaju i da se nakon porođaja majka i beba ne razdvajaju.
Prirodni porođaj se drugačije zove nemedicinski i neasistirani, iz tog razloga što se tokom ovakve vrste porađanja ne koriste medikamenti i odvija se uz što manje direktnih intervencija medicinskog osoblja.
Instinkti igraju veliku ulogu u našem ponašanju, i to naročito oni koji se ispoljavaju u trenucima koji su na granici između prirode i kulture, kao što je to vođenje ljubavi, porođaj ili novorođenčetova potraga za majčinom bradavicom. U tim prilikama ljudi imaju ogromne koristi od korišćnja svojih instikata i to je sve što bi trebalo da slušaju tada. Paradoksalno, žene koje tokom trudova deluju u skladu sa svojim instinktima, zapravo se ponašaju vrlo racionalno i one uglavnom imaju brže i lakše porođaje nego one koje tokom porođaja ne slušaju svoje telo, odnosno one koje se povinuju nametnutim pravilima.
Veoma je važno da se žena koja se porađa oseća prijatno i komotno, možda čak i kao da je kod kuće. Kako bi žene uspele da tako budu opuštene treba pre svega da upoznaju prostor u kojem će se porađati. Ginekolog Frederik Leboaje je prvi koji je još 1966. godine naglasio da je jedna od glavnih stvari prijatna atmosfera u kojoj se majka porađa. Prostor u kom se majka porađa više podseća na spavaću nego na bolničku sobu. Pazi se da se u sobi napravi blaga atmosfera. Svetla su prigušena, boje u sobi su prijatne a nameštaj udoban. U sobi dominiraju tople, vedre boje. Po podu su razbacani jastuci, nema kreveta ili stola koji nameću da žena leži. Ona može slobodno da se kreće po prostoriji, da sedne ili da legne, ako joj to odgovara. Praksa je da žena sluša muziku koja joj prija. U tako prijatnom ambijentu, koji više liči na prostor za vođenje ljubavi nego na bolničku sobu, žena se lakše oslobađa straha i predrasuda o porođaju.
Kod prirodnog porođaja uloga babice je veoma važna. Babica ima zadatak da svojim stavom što više opusti trudnicu. Ona treba da bude blaga, nasmejana, nežna, treba da ohrabruje trudnicu i da je podstiče da veruje tome što oseća, da se kreće kako želi i da zauzme bilo koji položaj koji joj je udoban.
Kontakt između babice i porodilje može da bude neverovatno blizak i snažan. Porodilja je u posebno ranjivom fizičkom i emotivnom stanju i sklona je da u nekim trenucima zavisi od babice. Zbog toga je važno da babica pomogne ženi da se oseća sigurno i bezbedno. U poslednjem stadijumu porođaja vrlo je važno da babica oseti da li je žena napeta, uplašena ili pak samo iscrpljena. Kada joj se obraća, daje joj jednostavna i razumljiva uputstva.
Ono što je osnovna razlika između prirodnog i medicinskog porođaja jeste položaj u kom se rađa. Standardni porođaj podrazumeva da se leži na leđima. Stručnjaci koji sprovode prirodan porođaj smatraju da je to najgori položaj za rađanje. Naglašavaju da se kod žene koja leži ometa protok krvi do materice zbog pritiskanja nervnih završetaka i krvnih sudova i samim tim se i ograničava protok kiseonika, što nije dobro ni za majku ni za bebu.
Veza između majke i bebe
Kada žena može da zauzme bilo koji položaj tokom trudova, retko će izabrati da leži. Uglavnom žene tada biraju da hodaju, kleče ili da se nagnu napred i oslone na komad nameštaja. Često žene spontano otkrivaju da im prija da se spuste na ruke i kolena i da im taj položaj smanjuje bol, naročito onaj u leđima. Na neki način klečanje je i vrsta fizičkog umotavanja koje pomaže ženi da se što više koncentriše na sebe i da zanemari sve ono što se oko nje dešava i što bi moglo da joj odvlači pažnju.
Većina žena koja se porađa na prirodan način to čini u poduprtom čučećem položaju. Ovaj položaj je izuzetno povoljan jer koristi silu teže, smanjuje mišićno naprezanje i potrošnju kiseonika i podstiče opuštanje mišića perineuma. Kada porođaj počne, babica će otpozadi uhvatiti ženu pod pazuh i tako joj pružiti oslonac za leđa. Iako je ovo najčešći položaj za rađanje, nije jedini. Žena takođe može da zauzme položaj na kolenima, polusedeći, ali ako joj odgovara, može i da leži, na njoj je da izabere. Beba izlazi sama, a babica je pridržava tek u završnoj fazi.
Prvi trenuci nakon rođenja su od velike važnosti i za novorođenče i za majku. Što je manje trauma na rođenju, i što je više topline i ljubavi u prvom kontaktu između majke i bebe, to je veća verovatnoća da će dete kasnije u životu imati ispunjenije veze sa drugima. Kod prirodnog porođaja se insistira na tome da se beba i majka ne razdvajaju u prvih sat vremena i tako se osigurava topla i prijatna klima u kojoj počinje da se formira ova jedinstvena i čarobna veza.
Nakon porođaja majka koja je čučala jednostavno sedne na pod, i nakon što beba zaplače i duboko udahne odmah se daje majci u ruke.
Doktor Leboaje je uveo praksu odloženog presecanje pupčane vrpce. Tek kada bi ona prestala da pulsira, što je značilo da je beba počela spontano da diše, pristupalo se presecanju i podvezivanju pupčanika.
Nakon toga sledi kupanje u mlakoj vodi u kojoj beba skoro lebdi, kao u majčinom stomaku, i tako se ublažava prelazak iz jedne u drugu sredinu. Važno je pomenuti da majka sama kupa bebu, što dodatno utiče na formiranje njihovog odnosa. Odmah zatim, beba se ponudi da sisa.
Sva čula imaju svoju ulogu u stvaranju raznog vezivanja. Bebama je potrebno umirujuće prisustvo majke: njena toplina, njen dodir, glas, miris, dodir njene kože. Bebi je takođe potrebno ljuljanje u majčinim rukama i, naravno, dojenje kada to želi.
Prirodni porođaj u Srbiji
Mir je takođe neverovatno važan. Što manje ljudi, manje buke, to je lakša komunikacija između mame i bebe. Osnovne potrebe porodilje - prigušeno osvetljenje, tišina i toplina - iste su kao i kod novorođenčeta. Logično je zaključiti da bebe sve vreme ostaju sa majkama, a babice su im sve vreme na raspolaganju.
Privatnost, intimnost, mir, sloboda da se reaguje u skladu sa instinktima i mogućnost da se žena slobodno kreće i zauzme bilo koji položaj, kao i uspostavljanje bliske veze sa bebom odmah po rođenju, jesu ono što prirodni porođaj čini najemotivnijim i najradosnijim događajem u životu žene.
Strategije i tehnike koje je doktor Oden osmislio u saradnji sa babicama i brojnim porodiljama jesu važne, ali je cilj mnogo širi. Ideja je da što veći broj žena dobije prave informacije o prirodnom porođaju, kako bi se uticalo i na sistem da u većoj meri postane ne samo "baby friendly" već i "mother friendly". To je proces koji će dugo trajati, ali srećom, i kod nas su već napravljeni prvi koraci.
Prirodan porođaj je sve popularniji u svetu, a poslednjih godina sve više dobija na značaju i kod nas. Naime, od pre nekoliko godina porodilište u okviru Opšte bolnice u Pančevu sprovodi prirodan porođaj. Zahvaljujući doktoru Vladimiru Vajsu, načelniku ginekološko-akušerskog odeljenja pančevačke bolnice, koji je sa svojim kolegama prošao kroz obuku za prirodan porođaj u Toskani i naše žene imaju mogućnost da izaberu između medicinskog i prirodnog porođaja. U pančevačkom porodilištu je, uz poštovanje određene procedure, dozvoljeno prisustvo supruga na porođaju ili neke druge osobe. Ova usluga je besplatna. Osim toga, važno je da pomenemo da je 2010. godine ovo porodilište ocenjeno kao najbolje porodilište u anketi "Kvalitet pruženih usluga u porodilištima Srbije" i za to su dobili priznanje od Ministarstva zdravlja Republike Srbije.
Svaka žena koja želi da se porodi prirodnim putem biće upoznata sa činjenicom da se kod ovakve vrste porođaja ne koristi indukcija koja ima ulogu da ubrza trudove, kao ni epidural ili bilo koje drugo sredstvo za ublažavanje bolova.
Babica Divna Miljković, predsednica Udruženja babica Srbije i instruktor hatha i prenatalne joge, kao i jedini licencirani učitelj prenatalne joge u Srbiji, jeste jedna od prvih babica u našoj zemlji koja se zainteresovala za prirodni porođaj. Iza nje je i dugogodišnje iskustvo tokom kojeg je mnogo puta imala priliku da porađa žene u njihovim kućama. Divna ukazuje na situacije u kojima se prirodni porođaj ne preporučuje:
- Kada je beba postavljena tako da prednjači čelo ili teme umesto potiljka.
- Poprečni položaj, odnosno kada beba leži popreko u materici.
- Kod iznenadnog ispadanja pupčane vrpce u toku porođaja.
- Nisko usađena posteljica koja se nalazi kao prepreka na bebinom putu, koja potpuno prekriva grlić materice.
- Preeklampsija (naglo povećanje krvnog pritiska i pojava proteina u urinu).
- Kod karličnog položaja kada su kontrakcije u prvom delu porođaja bolne i neefikasne i dilatacija ne napreduje.
- Stvarno prenesena trudnoća.
- Bilo kakva neočekivana ugroženost ploda koja se može pojaviti. Zbog toga se redovno prate srčani tonovi ploda tokom porođaja (u kućnim uslovima ovo može da se radi i pomoću običnog drvenog, ali ipak specijalnog, stetoskopa).
- Sva navedena stanja su ujedno i indikacije za carski rez.
"Kada se porođaj desi kod kuće, važno je potpuno ispoštovati njegovu prirodnost i ne remetiti ga, što babice koje imaju iskustvo takvih porođaja znaju. Ako se nešto zakomplikuje, treba blagovremeno reagovati i otići u bolnicu. Ukoliko postoji bilo kakva kontraindikacija, nikako se ne treba porađati u kući. Ipak, većina porođaja može da se završi potpuno prirodno ako dopustimo ženama da se porađaju neometano i sa samouverenošću", dodaje babica Divna Miljković.