Ljubav između majke i ćerke: kompleksna, nežna i beskrajna

Snažne stabljike bambusa stoje uspravno, a opet su fleksibilne da odole naletima i udarcima, da se ne polome već saviju i ponovo isprave. U šumi bambusa, koja pod milovanjem vetra peva najlepše melodije, svako stablo je za sebe, dominantno, u miru, a opet poput armije vojnika ispunjavaju krajolik. Majke i ćerke, bake i unuke, žene koje nižu i grade ženske rodoslove, vekovima su vojnici, nežne a snažne, uporne a savitljive, snalažljive vođe, a željne milovanja i ljubavi. Naslonjene jedna na drugu, gledamo u drugim pravcima, ali jedna bez druge ne možemo da se pružimo preko svetova...

Odnos između majke i ćerke je kompleksan i prožet brojnim nijansama. Kako se usklađujete? Koje su vaše raskrsnice na kojima se srećete i razilazite?

MARIJA: Možda naš odnos i jeste specifičan po tome što smo imale priliku da na velika vrata zavirimo u život one druge. I to je velika stvar. Često ljude koje srećemo tokom dana, ljude koje ne znamo lično, nesvesno svodimo samo na funkciju koju oni obavljaju u našem životu i tako ih na neki način obezličavamo. Mi njih vidimo samo kroz našu trenutnu potrebu i kroz ulogu koju oni igraju u našim životima. Veoma je teško ne upasti u tu zamku. Ta zamka je, na mnogo finijem i višem nivou, prisutna i među ljudima sa kojima smo bliski, a čini se da je gotovo neizbežna, dok je ne osvestimo u odnosu ćerke prema majci.

Ako ne vidiš koliko je bio težak i čime je sve ispunjen dan osobe koja je pored tebe i od koje nešto očekuješ, na primer da te sasluša, opere čašu ili raspremi krevet ili baš i nije raspoložena za priču, mi odmah to shvatamo lično, jer nam je, prirodno, pred očima samo naš proživljeni dan. Kod nas to kratkotrajno slepilo ne postoji. Bilo mi je mnogo lakše da je razumem i priskočim u pomoć. I uvek je bilo tako. Raskrsnice na kojima se srećemo i razilazimo zamenili smo stvarima od kojih neke može da uradi samo ona, a neke samo ja. To je možda i jedini način da osobe koje žive zajedno i koje su u ljubavi ostanu u slozi.

Majke i ćerke: neraskidiva veza

SLAVICA: Meni je divna stvar što sam Mariju rodila mlada. Imala sam 23 godine. Kada si mlad, posvećen si i pun žara i želje da primeniš ono što si naučio u teoriji. Svako roditeljstvo je priča za sebe, čar je što ne možeš sve znati unapred i uvek učiš i sve ti je novo - na neki način si kao i novorođeno dete na novom terenu koje ispituje sve i sve mu je novo. Sada se smejem nekim svojim početničkim dilemama i idejama. Dok sam bila trudna stalno sam čitala knjige o roditeljstvu (kojih je danas mnogo više i pisane su u znatno slobodnijem duhu) i trudila se da se doslovce pridržavam svake reči. Sećam se da sam pročitala da beba prvi put sme da se iznese napolje na tri minuta, pa sam prema uputstvu izvela Mariju. Zagledasmo se obe, zaigrasmo se i prođe pet minuta. Sećam se da sam u panici ušla u kuću i nekoliko minuta je, zabrinuta, posmatrala u pokušaju da ocenim štetu koju sam proizvela. Ako je pisalo da u tom i tom uzrastu beba sme da popije 70 ml mleka, često mi se dešavalo da joj izvadim flašicu iz usta iako je želela još da pije. Ona je, naravno, oštro negodovala, a ja sam mislila da plače jer je boli stomak. Naravno, samo je bila gladna.

Vrlo brzo sam naučila da je od sve teorije važnije osluškivanje sopstvenog deteta. Dobro je kad žena mlada rodi zbog opšteg entuzijazma. Materinstvo u mladosti je jednostavnije i zbog neopterećenosti iskustvom težine života. Tada sam imala mnogo više vremena nego sada, pa sam joj bila potpuno posvećena, učila sam s njom, kuvala, igrala se, čitala sam joj toliko da je i ona sa tri godine naučila da čita i piše. I to je prva naša zajednička životna spona, pored one neraskidive, iskonske, koja počinje od začeća, upravo ta igra.

PageBreak

Igra za srećno detinjstvo

Od početka, ali i sada, trudila sam se da se igram sa njom, a ne samo da je negujem. To je valjda prirodno za mladost. Kasnije uz materinstvo dolaze i druge misli i brige. I psiholozi kažu da je srećan onaj ko to svojim iskustvom može da potvrdi i u potpunosti realizuje, da su prve četiri godine života deteta i odnos koji uspostavi s majkom ključ emotivne sigurnosti, psihičke stabilnosti i t(r)ajna šifra za riznicu buduće bliskosti koje se kasnije uvek provlači kroz život kao bescena, zlatna, neraskidiva nit. Iz svog bolnog iskustva mogu da potvrdim da prisustvo roditelja u najranije­m detinjstvu ničim ne može da se zameni ni nadoknadi. Naše zajedničko vreme, igre i moja i njena bezbrižnost čine tačku gde smo se prvi put zaista srele i to je napravilo neraskidivu vezu. Svako ima svoj način povezivanja, a ovo je bio naš.

Majke su prvi uzori devojčicama, prva uloga sa kojom se identifikuju. Kasnije nastaju nesuglasice i bunt protiv autoriteta. Kako se pronaći u onome što jesmo i onome što smo nasledili?

MARIJA: Život je kao neki iskusni pisac koji neće odmah da ti pokaže sve - ni sve crte tvog karaktera, ni sve crte tvog genetskog nasleđa jer, gde je tu čar otkrivanja? Ono što sam naučila od majke je da se pronalaziš u onome što voliš i što te vuče, a kasnije otkrivaš kako i zbog čega. Nije bitno šta imaš, nego šta radiš i da li uopšte radiš bilo šta s tim što imaš. Nekad primetim da majka i ja imamo iste talente i sklonosti, ali usmerene na „suprotne" stvari.

Mojoj devojčici

SLAVICA: Divno je kad devojčica ima identifikaciju s majkom i kada odrasta uz majku, pogotovo ako je majka ostvarila nešto unutrašnje „svoje", pa ta iskustva i posvećenost uspe da prenese i na svoje dete. Kroz Marijino i Katarinino odrastanje i ja sam otkrivala neke nove talente: Mariji sam čitala bajke, pa sam spontano počela da joj šijem haljinice opisane u bajkama i pričama u kojima je uživala. Čak sam i sama izmišljala priče i plela joj džempere sa likovima koje je najviše volela. Ona je bila fascinirana time i presrećna, a ja sam otkrivala nove veštine za koje nisam ni znala da posedujem. Čineći to, ja sam kod nje razvijala osećaj za lepo, skladno, možda pomalo i uticala na njen stil, na osećaj za detalje koji čine život lepšim. I uvek sam svojim ćerkama dozvoljavala da menjaju i hobije i interesovanja, nisam insistirala da se u detinjstvu ostaje na jednoj aktivnosti po svaku cenu: da li je to balet kod jedne, ili muzička škola ili škola slikanja kod druge ćerke...

Kada su se predomišljale, menjale, uvek sam ih podržavala, iako mi nije bilo lako da sve to ispratim. Uvek sam im govorila: nema veze, nista nije pod obavezno, idemo dalje dok ne nađeš šta voliš. Iako sam se još u gimnaziji opredelila za medicinu, književnost je uvek bila moja druga ljubav. Što se autoriteta tiče, ja je nisam nikad udarila - moj autoritet su bile reči. Kada ne postoji veliki jaz u godinama možeš da budeš i roditelj i prijatelj i drugarica. Roditeljski autoritet je uvek dvosmeran, pa sam u odnosu sa ćerkama shvatala i prihvatala i svoje roditeljske granice.

Brojna oboljenja se kod žena manifestuju na fizičkom planu zbog loših odnosa sa majkom. Kako prevazići te barijere, roditeljske strahove i detinju potrebu za slobodom, ljubavlju ili pohvalama?

MARIJA: Kao holistički ginekolog i akupunkturolog, sa mnogo godina bogatog iskustva u radu sa ljudima, moja majka je i mene naučila i utvrdila u tom stavu da se kroz fizičku tegobu uvek manifestuje emotivni disbalans. Još jedna od stvari koje me je naučila je da je Bog uvek izdašan prema ljudima koji postupaju ispravno, i trude se i rade za sebe (i druge) i da te nagrade dolaze na neočekivane načine, ali uvek u svoje vreme. Tako i ja duboko verujem da ako čovek postupa iskreno, odgovorno prema sebi i drugima, sigurno dobija nadoknadu i ljubav koja mu je bila uskraćena, kroz ispunjenja na različitim životnim planovima, kroz dobrog partnera, prijatelja, deo koji nedostaje uvek bude nadoknađen i dat u pravom trenutku, kroz pravu osobu, tako da niko nije na gubitku.

PageBreak

Nasleđe emocija

SLAVICA: Ponekad žene u nasleđe svom potomstvu ostavljaju nedovršene snove ili neispunjene zadatke. Kako je otac Tadej rekao, misli roditelja imaju veliku moć nad životom deteta. Nije lako kontrolisati svoje misli i samo tako misliti pozitivno. Na to utiče mnogo vise faktora koje je nekad zaista teško kontrolisati. Često ponavljam svojim pacijentima da teško da postoji tako jaka veza kao ona između majke i deteta. Ako su majke nezadovoljne u trudnoći, ili trpe veći stres, povećana je verovatnoća prevremenog porođaja ili se to može nepovoljno odraziti na napredovanje u kilaži bebice koja tek treba da dođe na svet. Tako rođene bebe nervoznije su i više se trzaju u snu. Dešava se često da preopterećenje i strah žene da neće moći da ostane trudna onemogućava da do trudnoće uopšte dođe.

Nekoliko mojih pacijentkinja je tek nakon usvajanja, kada su prestale da se opterećuju mislima o trudnoći, prirodno zatrudnelo. Tako da, nije lako kontrolisati svoje misli i strahove, a često smo svedok da misli nastale iz najplemenitijih pobuda (kao što je želja za potomstvom i briga za dete) mogu napraviti i fizičku barijeru. Mnogo toga telo kazuje o nama. Neke neispunjene strahove, kao i nesigurnosti u sebe majke nesvesno prenose na svoju decu. Ako se one nisu usudile da se izraze na pravi način, možda su svu svoju neutrošenu energiju prenele na svoje dete. Da se razumemo, ne postoji suviše ljubavi, ali postoji suviše brige kojoj su izložena prezaštićena deca kojoj je uvek sve bilo na dohvat ruke.

Roditeljstvo budućnosti: najbolje što možete uraditi za svoje dete je da volite sebe i radite na sebi

Dešava se da majke koje se suviše trude da zaštite svoje dete i okruže ga svim što mu treba prave kontraefekat - dete postane nesigurna ličnost, sa navikom oslanjanja na druge, što ga onemogućava da uspešno ostvari svoje snove i tako se ta želja za ostvarenošću prenosi iz generacije u generaciju. U kasnijim godinama ova emocija može i kod jednih i drugih stvoriti miome, koje ja posmatram kao želju za ostvarenošću ili kao neiskorišćenu stvaralačku energiju koja je negde morala da izbije i, prirodno, našla za to fizičku manifestaciju, kroz organ stvaranja, napravivši miom. Miome često u jednoj porodici imaju mama, baka, tetka, sestra...

Ne bih to posmatrala isključivo i samo kao genetsko nasleđe. Kod mlađih devojaka su gojaznost i policistični jajnici odraz lošeg odnosa ili agresivnosti u odnosu majka-ćerka i strah od odvajanja i da se odgovornost za sopstveni život preuzme na sebe. Nekada taj strah može, ako se ne osvesti, da dovede do amenoreje, poremećaja potpunog izostanka menstruacije kao odbijanja ili nespremnosti mlade žene na pragu života da odraste, preuzme odgovornost, odvoji se i osamostali.

Koje emocije dovode do raka jajnika i materice i kako holistička ginekologija može da pomogne

Dojka kao organ davanja i primanja takođe može odraziti loše aspekte ovog odnosa. Ljutnja, bes, napuštenost, ali i nemogućnost uspostavljanja kvalitetne komunikacije, nemogućnost da se iskreno i otvoreno razgovara o određenom problemu, situacije u kojima je nešto važno ostalo nedorečeno zbog napuštenosti ili preranog odlaska mogu biti fizički manifestovane kroz čvoriće u dojci ili čak stvaranje kancerogenih ćelija. Ne dozvolite da vas negativne emocije nadvladaju. Praštajte, volite i otvorite srce ka svetu. „Ko ima ljubavi, nema straha" piše u Bibliji. Ljubav i dela učinjena iz ljubavi isceliće vas i ulepšati vaš život.

Koja je najčešća problematika iz vaših iskustava koja se razvija iz neprijatnih odnosa između majke i ćerke?

MARIJA: Prvo što mi pada na pamet je zavist i škrtost na emocijama. Ako se na detetu „štedelo", i ono će štedeti (na materijalnom i emotivnom planu), i takvo srce je mnogo teže otvoriti, ali nije nemoguće. Što kaže Gandi, kakvo god okorelo srce bilo, ono će se istopiti na vatri ljubavi. Ako do toga nije došlo, to samo znači da vatra nije dovoljno jaka. Ono što me brine u škrtim i patološkim odnosima majke i ćerke je što se obrazac te prve ljubavi i prvog odnosa nesvesno prebacuje i na prijatelje i partnere (u najgorem, i najčešćem slučaju, i na decu), kroz nesvesna takmičenja ili stav „ja sam bolja od tebe", potrebu da savetujemo i kad treba i kad ne treba, želju da kontrolišemo i upravljamo drugim ljudima i njihovim životima, i u tom sladostrasnom otrovu zaboravljamo sebe i gušimo odnos i osobu do koje nam je stalo. Što smo nesvesniji takvog ponašanja, ono je opasnije po nas i naše odnose.

Holistička ginekologija

Zaboravljamo da naše majke i ćerke nisu samo to, već su i kompletne ličnosti sa svojom porodičnom istorijom, bolovima, snovima, svakodnevnim umorima i dnevnim gunđanjima koje je teško tolerisati ako se u glavi nema cela slika (koja je podjednako potrebna i u životu i u medicini), da majka nije uvek majka, nego ceo čovek, sa svom širinom dobrog i lošeg koje nosi.

SLAVICA: Kada treba taj odnos da pojasnim uvek se setim reči vladike Nikolaja: „Kad pričaš o grehu, seti se svojih". Deca često zbog neiskustva ne shvataju ozbiljnost posledica nekih naizgled bezazlenih odluka i istrajavanja u njima. Zato smo dužni i odgovorni za svoju decu, da o njima brinemo, savetujemo ih šta je ispravno a šta ne i da budemo istrajni u tome, bez obzira na to što se u tom momentu čini da je priča neprihvaćena i uzaludna. U nekom momentu će zasejano seme pustiti koren i olistati. Ma kolika razilaženja i neslaganja bila, nikada ne treba odustajati od svog deteta ili od svoje majke, čak i kada nam problem deluje teško rešiv, ne treba zaboraviti da nismo mi ti koji odlučuju o sudbini stvari. Mi samo nudimo dobru volju i dobra dela kao crveni tepih za njih. I kolika god „šteta" koja proizlazi iz obostranih grešaka bila, nikada ne može biti veća od šanse za „popravni". Nikad nije kasno da se nešto dobro preduzme po pitanju zdravlja, popravljanja odnosa i novih početaka.

Kako pomiriti u sebi svoje pretkinje - majke, bake i prabake - sa ličnošću koja je istinski naša? Kako čuti sopstveni glas u žamoru kolektivnog nesvesnog?

SLAVICA I MARIJA: Upoznavanjem i osluškivanjem sebe i razvijanjem sopstvenih potencijala i kreativnosti i verovanjem u sebe. Jedino iz te pozicije ti možeš biti „dobar" i za svoju decu i prijatelje. Upoznavanjem svojih predaka, njihovih života i navika možda ćemo otkriti kod sebe i njih mnogo više od pukog genetskog nasleđa. Kod bliskih predaka prihvatanjem njihovih mana i vrlina i učenjem iz njihovog života i postupaka čovek gradi bolju verziju sebe. Kad se setiš svoje bake, setiš se nekih njenih osobina i ponavljaš ih. Prvo u znak sećanja i ljubavi, a zatim to postane sastavni deo tvog života i ličnosti.

Izvor: Sensa